Andorra
Napokon mogu da započnem poglavlje zvano Andorra. Bila sam tamo toliko puta, i ako me pitate, i dalje ću ići tamo.
Ovo mi je bila četvrta godina kako posećujem Andorru. Uvek idem na leto, i kažem vam, pravo je zadovoljstvo biti tamo. Andorra generalno dobro tretira sve pse. Biće dovoljno ako kažem da sam prvi put jela u restoranu i bila u tržnom centru baš u Andorri. I kad kažem unutra, ne mislim na terasu restorana ili neku radnju za kućne ljubimce koja je van samog tržnog centra.
Da pojasnim malo, nije da baš dozvoljavaju psima da uđu svugde. Evo, na primer, nije lako naći smeštaj, ali je sigurno daleko lakše nego u Španiji. Jednostavno postoji daleko veći broj restorana i prodavnica koji će psima odobriti pristup.
Ovog puta neću mnogo pisati. Kad sam u Andori, uglavnom sam napolju, planinarim. Možda ne bi bilo loše da kažem nešto o ovom mestu, ali uglavnom ću pustiti fotografije da vam kažu ostalo. Pokušaću da iznesem i neke tehničke detalje rute i možda dam neke povratne informacije sa svojih prethodnih putovanja.
Pa, da počnemo. Moje putovanje trajalo je od 10. avgusta do 17. avgusta 2019. To je pravo vreme da budete u Andori.
Put od kuće do Andore ovoga puta je bilo malo drugačiji. Iz nekih razloga, ljudi ovde gde živim, su odlučili da prirede vatromet u 3 ujutru. Naravno da smo svi bili budni i više nismo mogli da spavamo, pa smo odlučili da krenemo na put. Shodno tome, bili smo u Andori neuobičajeno rano nego bilo koji drugi put.
Prvih godina bismo odsedali u Pamploni, tamo odradili neku rutu i spavali, a sutradan bismo nastavili do Andore. Sada to radimo u jednom danu. Isto se dogodilo i na povratku kući.
Dakle, stigli smo. Prvi dan ne računam. Taj dan je gubljenje vremena tu i tamo...bukvalno, stajemo samo da jedemo i protegnemo šape. Ali već sutradan smo bili spremni da započnemo rutu veoma rano.
VAŽNO OBAVEŠTENJE:
Dana 10 juna, 2020, dobili smo zvaničnu informaciju od zaposlenih u apartmanima
Font del Ferro,
da od sada više NISU PET FRIENDLY!!!
Informisaću vas o drugim PET FRIENDLY smeštajima!
Ovog puta smo boravili u apartmanima Font del Ferro, kao i prethodne godine. Ali ovog puta su nam rekli da je ovo poslednja godina da dozvoljavaju psima da odsednu u apartmanima. Obavestiću vas, ako odem ove godine, da li sam bila ovde ili ne. Ovde morate da doplatite za psa (5€ po psu dnevno), ali i nije tako mnogo s obzirom da je apartman prilično udoban i sjajan.
Dve godine pre toga odsela sam u hotelu veoma blizu ovih apartmana. Hotel se zove Segle XX. Tačna adresa hotela je: Crta de Ransol S/N, Ransol AD100, Canillo – Andorra. Tamo vam naplaćuju 9€ po psu dnevno. I dalje ne mogu naći zamerke, ali svakako je malo ugodnije u apartmanu.
Mi imamo našu tradiciju kada smo u Andori. Najmanje jedan dan moramo da "odradimo" jednu rutu ili njenu varijaciju na Grau Roig, sektoru skijališta Grandvalira u Andori, smeštenom u parohiji Encamp.
Uvek parkiramo na istom mestu, i započinjemo rutu odatle. Parking i početak rute možete videti na mapi.
Takođe smo ovoj ruti na ovom području dali posebno ime. Zovemo je ruta hamburgera. Pitate se zašto?
Pa, da pojasnim malčice. Rutu uvek završavamo na istom mestu, i to je normalno, jer moramo doći do svog auta, zar ne? Ali malo pre nego što stignemo do auta, tu, kraj jezera se nalazi jedan restoran i snack bar. Pa, uvek tempiramo našu rutu, manje-više, da bi završili u vreme ručka ... a ručak je .... pa, pogađate ... hamburger!
Prošli put, snack bar nije bio otvoren, pa smo morali da se opredelimo za restoran. Zamislite ... pustili su me unutra, i svi smo tamo imali sjajan ručak. Reći ću vam nešto više o tome kasnije.
Ok, idemo dalje. Prilično je rano jutro 11. avgusta 2019. Ovag puta rutu smo započeli drugačije. Obično se vraćamo ovim putem.
Rutu smo nazvali Grau Roig - Montmalus. Ako želite da proverite neke tehničke detalje o njoj i još neke fotografije, kliknite ovde.
Počeli smo se penjati i penjati ... i ja sam uživala. Moja smrtnica, sa kamerom, ne toliko, ali koga je to uopšte briga... sve dok se ja odlično provodim!
Nakon 4,3 km uspona, bili smo na oko 2750m nadmorske visine, i krenuli smo sa 1864m.
I, stigli smo na brdo Montmalús, odakle je prvobitni plan bio da se krenemo do jezera nizbrdo. Ali kao što se vidi na fotografijama, vreme nam se i nije baš smešilo. Bilo je previše vetrovito, a oblaci ... paaa, prosudite sami.
Odlučili smo da se vratimo.
Ako me ne vidite na poslednjoj fotografiji ... evo me.
Zaboravila sam da kažem jednu stvar. Za mene poprilično važnu. Sve rute Andore su neverovatno dobro obeležene, tako da nema šanse da se izgubite. A ipak moram da priznam da smo možda, samo za kratko malo išli slobodnim stilom, ignorišući znakove.
Kao što sam već napomenula, ovog puta ostavljam fotografije da govore više same za sebe, nego što ću ja da objaćnjavam. I, evo me, uživam u jednom od mnogih Andorinih jezera.
I baš tako, nakon 7km uzbrdo, pa nizbrdo, skoro pa smo stigli do našeg cilja. I skoro je vreme za ručak.
Tamo u pozadini možete videti Restaurant Refugi del Llac dels Pessons - Grandvalira. Najneverovatnije mesto koje dozvoljava pse u svom restoranu. Tako da je definitivno PET FRIENDLY!!!
Toplo preporučujem ovo mesto, ili snack bar pored njega. Hrana je odlična! Nije baš jeftina, ali vrijedi svaku paru!
Nakon ručka smo izašli napolje, i dočekalo nas je iznenađenje! Napokon, sunčan dan! Sada mogu zvanično da vam predstavim jezero Pessons.
Odatle, da se spustite do parkinga, postoji jedan zemljani put dug oko 1 km, i koriste ga terenska vozila, za lenje ljudie koji idu samo na ručak ili samo do prvog jezera od mnogih u zoni. Nisam sigurna da li dopuštaju psima da se voze u tim vozilima.
Ostatak dana smo iskoristili za igru, uobičajeno gubjenje vremena i pravljenje zanimljivih podvodnih video snimaka. Ako vas zanima više fotografija, posetite galeriju.
Sledećeg dana, nakon dobrog doručka, krenuli smo u našu avanturu. Svakog dana idemo autom do početka naše rute, mada postoje i neke rute koje počinju u blizini.
Moa smrtnica kaže da je ova ruta kojom smo išli 12. avgusta 2019. godine bila lakša od one ranije. Ne znam, meni obe deluju prilično lako.
Parkirali smo ovde u Arinsalu:
zgledalo je kao da smo toga dana imali dobar dan. Ovu rutu smo nazvali Arinsal - Pla de l'Estany - Cami de la Percadela. I, opet, za više informacija o kilometrima, visokim tačkama, metrima nadmorske visine i slično, pogledajte ovde.
Ovaj dan je bio vruć. Pa šta ću da uradim? Vidim malo vode (bez obzira gde), odem i dam sebi osvežavajući spa tretman.
Neko vreme smo išli uzbrdo, i iako nije izgledalo, bilo je malo naporno.
Nakon nekih 3,5 km hoda, došli smo do polja Pla de l'Estany, gde su bili divlji konji. Prizor je bio tako lep, ali ja sam bila okupirana drugom, daleko važnijom stvari. U svađi sam sa mrmotima. Uporno me zovu, a ja ne znam odakle, pa bih tako jurcala tamo, ovamo, dok su me moji ljudi gledali smejući se.
Napravili smo kratku pauzu ovde da jedemo. Kad odjednom, preko planinskih vrhova se počela spuštati magla. Izgledalo je kao da puzi. A ona je počela da pada kiša.
Da, moji ljudi su malo kukavice, neki više od drugih, ali nećemo ići u detalje. Odlučili su da pobegnu od magle, tako da nismo ni stigli do planinskog skloništa.
Jedini loš deo ove rute je pri povratku. Da biste došli do auta, morate ići putem, koji ima poprilično saobraćaja, a nema trotoar. Tako da, budite posebno pažljivi!
Hodali smo oko 3 sata i nekoliko minuta, a zaustavili se samo oko 30 min. Drugim rečima, naše današnje pešačenje smo završili prilično rano. Dakle, ovaog puta smo morali da nađemo neku alternativu. Posetili smo još nekoliko mesta i takođe smo dodali jos kilometara na današnju šetnju.
Nekoliko minuta vožnje autom, i ponovo smo parkirali. Ovog puta smo se parkirali malo dalekood mesta koje smo želeli posetiti, jer smo hteli da prepešačimo više kilometara za ovaj dan.
Nekoliko minuta uz put videli smo jednu sjajnu skulpturu pod nazivom Oluja u šolji čaja od Dennis-a Oppenheim-a. I bukvalno je tako izgledalo.
Kasnije smo otišli na granicu sa Španijom, koja se nalazi dole idući istim putem do kraja. Tamo se završava asfalt i na španskoj strani počinje zemljani put. Mjesto se zove La Masanna.
Malo smo prošetali, pogledali spektakl koji su nam priredile ptice, napravili nekoliko fotografija i već je bilo vreme da krenemo i napunimo baterije za sledeći dan.
Ok, započnimo novi dan! Bio je to 13. avgust 2019. Ustali smo rano, jer smo želeli da započnemo rutu sa besplatnog parkinga, koja nije toliko veliki. Dakle, znate kako kažu: ko rano rani, dve sreće grabi. Manje-više oko 9:00 ujutru smo započeli rutu.
Evo je mapa početka naše rute:
Ova ruta je bila posebna za mene. Videla sam izbliza divokozu, koja je tog dana, siromašna ,izgubila trag u magli. Ali polako... doćićemo i do tog momenta.
Prešli smo "lizalica" routu. Nazivam tako sve rute koje imaju kružni deo i malo „štapa“. Ovog puta "štapni" deo je bio put do Plavog jezera u Francuskoj (fra. Étang Blau). Da! Tako je ... Otišla sam do Francuske sama, na svojim šapama.
Za više informacija o relaciji Sorteny - Estany Blau - Rialb, kliknite ovde.
Bilo je hladno jutro, ali sve je izgledalo dobro, sve do trenutka kada smo počeli da primećujemo vrlo gustu maglu i jak vetar. O Bože ... bilo je hladno, ali ovo je treći dan je da vreme nije na našoj strani, tako da smo posle trenutka ili dva razgovara odlučili da nastavimo.
Prijateljski savet: ako želite da pešačite rtu kao što smo to mi uradili, ponesite neke vodootporne cipele, trebaće vam! Sve je bilo tako mokro, a ja sam izgledala kao da sam izašla iz kade.
Sa svakim našim korakom magla je bila gušća, a sve smo manje videli. Ali nastavili smo dalje.
Nakon 4km stigli smo do neke tačke, ali nisam znala šta bi to moglo biti, jer se ništa nije videlo. Kasnije sam shvatila da je to bila granica.
Dakle, hodala sam po francuskom tlu i odjednom moj nos je počeo da radi intenzivno. Primetila sam neki trag, ali nisam ga baš mogla locirati. Tada sam ugledala divokozu. Bili smo tako blizu, a nismo se videli, a kad smo konačno ugledali jedno drugo, bili smo tako zbunjeni i iznenađeni. Počella je da beži, a ja sam tamo stajala i gledala je još uvek začuđenja onome što se upravo dogodilo.
Sada bi već trebalo da vidimo jezero odozgo, ali sam ga tek videla kad sam bila na 100m daleko od njega.
Čak i tako sa maglom jezero je bilo veličanstveno! Ostali smo tamo malo i izgledalo je kao da se magla povlači. Lažna nada, ponovo se počela spuštati nakon nekoliko minuta, tako da smo odlučili da krenemo. Više fotografija možete pogledati u galeriji.
Vratili smo se samim putem kojim smo došli. Tako smo još jednom prešli granicu i krenuli smo nizbrdo. O, kako je sada sve izgledalo lakše. Vreme nam se počelo smeškati i magla je nestala.
Na fotografiji ispod me možete videti kako radim logistički plan, gledajući staze i puteve kako preći reku i ići gore i kako preći planinu sa druge strane.
Nakon 6,5 km bila sam skroz dole u dolini Rialb, i bila mi je potrebna pauza. Da ohladim stomak, naravno.
Nakon toga počeli smo se penjati i posle još 1,5 km ostavili smo ovaj prizor iza sebe.
A onda, još oko jedan kilometar, nemamo dokumentovane fotografije, jer je moja smrtnica crkavala pokušavajući da me stigne. A ja sam već bila na vrhu, na Portella de Rialb. To je najviša tačka naše rute na oko 2555 metara nadmorske visine.
Tu smo malo zastali. Rekli su smo stali da bi napravili neke fotografije, ali svi znamo da je to bilo zbog moje smrtnice, tako da može da uhvati dah.
Čak sam i upropastila jednu od fotografija sa Plazmom. Jesam u pravu ako kažem vidite samo mene, a ne Plazmu?
Moram da napomenem da smo sad nastavili nizbrdo?
A ja sam radila ono što volim...
I nisam ni primetila kad su mi rekli da smo skoro tu, na parkingu. Još se moramo samo spustiti do skloništa Besalí, i za oko 1,5 ili 2 km, smo završili rutu.
Kako je počelo, dobro se završilo. Možete i sami da se uverite na ovim fotografijama. Nakon više od 14 km i 5 i po sati pješačenja, otišli smo u apartman da se odmorimo i pripremimo za sutra.
Naš četvrti dan u Andori počeo je kao i obično. Bili smo na parkingu pre 9 sati ujutru. Daću vam mapu parkiraga da se ne zbunite. Na Google mapas ćete videti neko prazno polje, ali u stvari, na mestu polja je sada parking. Dakle, nije greška, parkirali smo ovde:
Ovu rutu sam nazvala Vall del Madriu-Perafita-Claror: Estany de la Nou, i kao i obično, možete je videti ovde.
Krenuli smo odatle u pravcu planinskog skloništa Fontverd, penjući se stalno oko 2 ili 3 km. Nakon 4,5 km bili smo kod skloništa, ali samo smo nastavili bez stajanja.
Samo nekoliko kilometara ispred, idući prema Collada de la Maiana, ponovo smo počeli sa penjanjem.
Sledećih 4 km su bili potpuna katastrofa, ako mene pitate. Ruta nije obeležena dobro. Imali smo poteškoće da nađemo znakove, a i povrh toga, jako je strmo. Pa pogađate ... nemamo previše fotografija.
Konačno, kad smo stigli skroz gore, imali smo iznenađenje. Čitavo stado konja, sa svojim mladima, išlo je u našem pravcu. Da bih ih ispoštovala, odvojila sam se na jednu stranu i mirno sam sačekala da prođu.
Nakon što su prošli, vratio sam se na "glavni put" i ... pa, znate. Počeo sam da se glupiram okolo.
Evo najboljeg dela. Nakon 11 km penjanja i spuštanja nizbrdo, trčanja, igranja i spa tretmana, došli smo do našeg jedinstvenog restorana.
Dopustite da vam predstavim jezero Estany de la Nou.
Tamo smo stali da jedemo, da se odmarimo malo, igramo se i snimimo neke video zapise. I sad mi recite, zar nismo imali restoran sa najboljim pogledom?
A onda, samo zato što sam ja tako ljubazno pseto, moj prijatelj je pozirao za mene. Ovaj mrmot se sunčao na ovoj steni.
Iza nas je ostalo 13 km, a pred nama je još 4,5 km. Ti poslednji kilometri uopšte nisu bili tako jednostavni. Prešli smo veoma strm i stenovit teren idući ka parkingu gde smo ostavili auto.
Dan je bio gotov, a ja sam bila iscrpljena. Krenuli smo pravo u apartman.
Sledećeg dana smo se uputili u jedan od naših omiljenih delova Andore. Mislim, volimo ih mi sve, ali uvek imamo neke favorite. Govorim o Vall d'Incles.
Ovaj put smo odlučili da započnemo rutu sa drugog (neuobičajenog) mesta. Nazvala sam rutu Vall d'Incles: Entor - Estany Cabana Sorda, a možete je videti ovde.
Krenuli smo odavde:
Kao i uvek u Andori, svaku rutu zaočinjete uz penjanje. Ali nakon malo više od 2,5 km, stigli smo do našeg prvog jezera, Estanyó del Querol.
Ovde imamo još jednu tradiciju, a nakon što smo je završili, nastavili smo rutu.
Nedaleko od prethodnog jezera nalazi se još jedno. Na samo oko 800 m dalje, stižemo do Estany de les Salamandres.
Posle još jednog veličanstvenog spa tretmana, prošetali smo još malo i stigli smo do najvećeg jezera tog dana, Estany de Cabana Sorda.
Tamo sam upoznao neke prijatelje pse, konje, malo sam se igrala u vodi, pojela koju poslasticu, i nakon toga smo nastavili.
Na sedmom kilometru naše rute nalazi se još jedno jezero. Malao je, ali apsolutno prelepo. Zove se Estany d'Anrodat.
Odatle smo skrenuli i krenuli nizbrdo da bismo stigli u dolinu Vall d'Incles. Ovog puta mi se nije činilo da je tako teško spustiti se, kao što mi se činilo prošli put. Staza je malo varljiva, zbog stena i nestabilnog terena, jer je kamenje nestabilno. Pomalo je strmo, ne mogu da lažem, ali uz malo opreza i u tren oka, već ste skroz dole.
Tu smo napravili malu pauzu da se odmorimo, sakriveni od vetra, jer se vreme počelo da se menja. Na povratku do auta stalno nas je pratila magla, pa nismo mogli napraviti spektakularne fotografije doline (a verujete na reč da je prizor spektakularan). One koje smo napravili, možete videti u galeriji.
Čak i sa takvim vremenom bilo je vruće, tako da sam morala nešto preduzeti povodom tog pitanja. I preduzela sam:
Našim putem, kroz šumu koju čine uglavnom crni i crveni bor, na oko 14 km naše rute, naišli smo na Stenu stojećeg čoveka (Roca de l'Home Dret). Ovo je ogromna erodirana forma škrljca, odakle se pruža veličanstven pogled na čitavu dolinu. Ova formacija je dobila svoje ime jer liči na ljudsku figuru.
Još 2 km hoda, i već smo se vratili do naše početne tačke. Nije bilo loše. Nakon 5 sati i 20 minuta hoda, bila sam gladna... pa sam pojela jednu poslasticu i krenuli smo nazad u apartman.
Naš odmor je bio skoro pa gotov. Imali smo još jedan dan u Andori i odlučili smo da napravimo jednu dobru rutu, ali ne previše tešku, tako da se moj čovek može pripremiti i odmoriti za narednih 10 sati vožnje do kuće.
Ustali smo rano, ali bez previše frke. Između doručka, pripreme za pešačenje i svega drugog, bili smo na početku naše rute oko 10:00.
Bilo je 16. avgust 2019. i činilo se da će ovaj dan biti vruć. Parkirali smo na mestu prikazanom na mapi, i odradili smo rutu koju sam nazvala Estanys de la Val del Riu. Prepešačili smo savršenu kružnu rutu, igrali smo se u raznim jezerima i penjali smo se puno. Neke od tih detalja, kao i još nekoliko fotografija možete videti ovde.
Prvi kilometar smo morali pešačiti po samom puu, a onda se vide znakovi koji vas usmeravaju na zvaničnu stazu.
Popevši se 5 km kroz šumu i polja, stigli smo do skloništa Vall del Riu. Nakon što smo prošli sklonište, čekalo nas je nekih ozbiljno strmih desetak metara uspona, i na vrhu nas je čekalo iznenađenje. Ne prijatno.
Pošto dok se penjemo po strmom terenu, ne vidimo šta je ispred nas dok ne dođemo do vrha, upravo tu, na samom vrhu je stajala krava. Valjda se krava iznenadila i uplašila, tako da je u trenutku kada nas je videla, a i mi nju, počela je da nas juri. Bože ... pa nije li ovo materijal za neku savršenu komediju?
U svakom slučaju, krava je imala tele, i naravno, štitila ga je. Ali mislim da je ta nagla reakcija bila rezultat iznenađenja. Nakon što nas je otjerala sa staze, vratila se do njenog teleta, a mi nismo imali izbora i morali smo da pređemo taj put. Na kraju smo pročli bez ikakvih problema ... ali sve je bilo tako smešno. Kakva anegdota!
Nastavili smo sa penjanjem, a ja sa uživanjem u danu.
Nakon 7 km koji smo ostavili iza nas, stigli smo do prvog jezera. Ok, neko je stigao brže od drugih. I ne želim da upirem prstom, ali njen izgovor je bio da kasni jer slika i uobičajeno. Suočimo se moja smrtnice.... slaba si i tačka.
Tu sam priredila sebi zaslužujući spa-tretman, potpuno opuštena, kad odjednom začuh glasno, loše pevanje.
Pogledala sam u pravcu pevanja, a na drugom kraju jezera stajao je jedan čovek, tako srećan, nosio je samo donje rublje, slagao je svoj šator i potpuno ignorisao naše postojanje.
U ovom trenutku sam odlučila: kad odrastem, želim da budem kao on, samo ja već sad bolje pevam nego on, ali ko to gleda. Ok, tu smo se zadržali još malo, i odlučili smo otići i dati ovom čoveku malo privatnosti.
Nekoliko stotina metara odatle nalazi se još jedno jezero, na koje smo, naravno, svratili da se malo poigramo, a zatim smo nastavili do najvećeg jezera u zoni, Estany Gran del Vall del Riu.
Na oko 8,5 km naše rute stigli smo do najviše tačke na 2670 m nadmorske visine, a odatle se može videti vrh planine koji smo osvojili jedog od predhodnih puta kada smo bili u Andori. Zove se Casamaya, a na slici možete videti taj sjajan pogled. Ostatak fotografija možete pronaći u galeriji.
Odatle smo imali još 4 kilometra do auta. Nije bilo tako teško savladati kilometre, ali dan je bio sunčan i vruć. Dakle ... već me dobro poznajete.
Kada sam stigao do automobila, uzela sam za shodno i otišla da se igram u reci nekih 10-ak minuta. Kakav odličan način da se malo rashladim. Nakon toga bila sam spremna za dugi odmor, dok se moji ljudi pripremaju i pakuju za put.
Sledećeg dana smo ustali tako rano i već smo bili na putu oko 5 ujutro (ili ranije). Napravili smo nekoliko pauza da jedemo i istegnemo šape i o' čas posla bila sam kod kuće.
Nadam se da vas nisam previše gnjavila svojim fotografijama i pričama, ali nemoguće je da stavite samo nekoliko reči i fotografija kada govorite o Andori. Toplo vam preporučujem da posetite ovo mesto, posebno ako volite prirodu. Andora vam može ponuditi toliko toga.
Do mog sledećeg puta u Andori, volim vas sve!
Aby
