Peneda Gerês
Konačno mogu da vam predstavim jedno od mojih putovanja koje traje više od jednog dana. Ovo putovanje sam nazvala Peneda-Gerês.
Ovaj put je bio malo čudan. Pre svega zato što je počelo kasno popodne. Obično ustajamo rano i krećemo na put, ali ne i ovog puta. Krenuli smo na put oko 5 sati popodne 1. aprila 2019. godine.
Posle ne tako duge vožnje, stali smo da protegnemo šape, i vidimo neko rimsko sranje ... ovaj, mislim... znamenje.
Pratili smo znakove do mesta zvanog Aquis Querquennis, i da li mi verujete? Nismo se izgubili.
Aquis Querquennis, drugačije poznat kao A Cidá (na galicijskom "grad"), je rimski arheološki kompleks formiran od strane rimskog kampa i ljetnikovca, koji se nalazi u parohiji Baños de Bande, u Galiciji, na obalama reke Limia i veštačkog jezera Conchas.
Kamp je bio postavljen na lokaciji za izgradnju Via XVIII ili Via Nova, puta koji povezuje Bracara Augusta i Asturica Augusta. U mesecu septembru 2018. godine, proglašen je mestom od značajnog kulturnog interesa.
Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim mestom je to što ima rimska kupatila sa termalnim vodama, sa slobodnim pristupom, koje su sami Rimljani koristili u svoje vreme. Međutim, glavni problem predstavlja, ako mene pitate, to da je mesto potpuno prektiveno vodom sa reke Limia, koja nadolazi kada je brana zatvorena.
To se upravo nama desilo, tako da nismo mogli videti ta famozna rimska kupatila.
Zašto su dopustili da se to dešava? I naročito na mestu koje je značajna kulturna baština.
Ono što smo mogli videti je glavni ulaz u kompleks, bolnicu, skladišta, zapadna vrata i kasarne za vojnike...
Posle njušenja istorije stare više od 2000 godina, bila sam spremna za moj "beauty sleep", tako da smo krenuli prema turističkim apartmanima El Valle. Osim toga što su super PET FRIENDLY, tretirali su me kao kraljicu, a ja sam se osećala kao kod kuće. Mesto je predivno, potpuno opremljeno svim stvarima koje su vam potrebne! Poseduje svoj privatni parking, pristup reci… što je više nego cool , naročito za kratke jutarnje šetnjice. Dali su nam nekoliko saveta za dane pred nama, a i ovde smo kupili domaći med!
I onda, odjednom, došao je novi dan. Odlučili smo da iskoristimo ceo dan za pešačenje. Ušli smo u auto, i nakon malo vožnje, nisam pošteno mogla ni da odspavam koliko je kratko trajao put, dolazimo do početka naše staze.
Mesto se zove Mirador de Ermida. Ima mali parking i kućicu turističkih informacija u blizini.
Naravno, morala sam da snimim kakav je pogled odavde.
I uopšete nije loš!
Ok, spremna sam za planinarenje. Krenuli smo ... pa, u stvari, recimo da smo krenuli. Bila je to dobra ruta, ne preteška, sa širokim stazama kroz šumu… sve do trenutka kad su moji ljudi videli gomilu borovih gnezdarica (borovog prelca). Ipak smo nastavili.
Ali stvar je počela da se pogoršava. Sve je više borova, više gnezda, i naravno najviše panike od strane mojih ljudi. Ovaj put sam morala da idem sa povocem. Ok, malo je neugodno, ali napokon smo stigli do jednog interesantnog dela, do vidikovca koji gleda na dolinu.
Ali na žalost, moji ljudi su ugledali ovo na zemlji:
Bilo ih je svuda, u grupama ili pojedinačno, kreću se, zakopavaju. Da li je čudno ako kažem da je "alarm za paniku" mojih ljudi odmah probio sve moguće granice? Ne znam da li smo prošli 2km, ali odjednom se vraćamo! Praktično trčimo!
Ok, dan je zvanično upropašćen! I šta sad?
Stigli smo do kola i iskoristili plan B. Drugim rečima, otišli smo da "odradimo" rutu koji smo sačuvali za sledeći dan.
I evo nas, na portugalsko-španskoj granici, ili onde gde je nekad bila, Portela do Homem.
Parkirali smo se baš tu na granici, blizu fontane Fonte de Portela.
Da vidimo imamo li više sreće ovaj put. Za sad je dobro. Staza koju ćemo pratiti je Ruta das Seis Pontes ili prevedena ruta Šest mostova, i poprilično je lagana.
Sada pogađate šta ćemo videti? Da, u pravu ste, videćemo šest mostova, a možda i neke od njih ponoviti.
Pustiću da fotografije govore same za sebe.
I tu je, u svoj svojoj slavi, naš prvi most!
Prelazimo preko mosta, a put nastavljamo kroz šumu. Ne tako daleko odatle, nailazimo na drugi most. Mali je i izgleda kao da je ručno rađen.
Odatle smo, prilično širokom stazom, došli do nekog kamenja, za koje su moji ljudi rekli da su cool. Nema problema. Uopšte nisam zainteresovana za to. Mislim, kamen je kamen, zar ne? Ali moji ljudi su rekli da su to putokazi za daljinu. Ili da objasnim, to su kameni stubovi koji su služili za obeležavanje udaljenosti u rimsko doba. Ovaj put od pre 2000 godina spojio je Bracara Augusta (sadašnja Braga) sa Asturica Augusta (sadašnja Astorga).
Sada izgleda cool, zar ne? Ovo na fotografiji je milja XXXIII.
Rimljani su ih stavljali na ivicu svojih puteva da bi označili rastojanje na svakih hiljadu prolaza, lat. passus (rimskih dvostrukih koraka), tj. na svaku rimsku milju, što je ekvivalentno udaljenosti od oko 1.480 metara.
Nastavili smo potragu za mostovima. Hodajući rimskim putevima, dolazimo do našeg trećeg mosta.
I evo nas.
Ovaj pogled je oduzimao dah. Toliko, da je moja smrtnica provela minute i minute fotografišući, pokušavajući da nađe najbolji ugao, najbolju kompoziciju ... Ja nisam toliko strpljiva, pa sam se samo sklonila.
Mada ipak, moram da priznam da je ovaj put potpuno razumem.
Zato nemojte mi sad zameriti, jer ću vas preplaviti fotografijama ovog neverovatnog mesta.
Zapravo nismo mogli da odlučimo koju fotografiju da vam pokažemo, pa je odluka pala da stavimo više njih. Pametna ideja, a?
Neću vam više oduzimati vreme, samo ću reći....
.
.
.
.
.
UŽIVAJTE!
O Bože! Ova moja je toliko dosadna! Morala sam da okrenem glavu od nje. Ali izgleda da ne kapira, zar ne?
I onda smo, kao što ste mogli da pretpostavite, nastavili šetnju. Ceo put je tako udoban. Moje šape nisu osetile nikakav napor.
Ispred nas je bio još jedan most. Četvrti. I baš blizu njega i peti.
Poslednji most je bilo povelik. Mislim, videla sam neke automobile kako prolaze preko njega. To može značiti samo jednu stvar. Ostatak puta je kao autoput u odnosu na onaj kojim smo došli.
Ali prvo smo napravili malu pauzu. Ono što vi vidite je reka, i ja vidim motiv za zabavu.
Izgleda kao da se zezam sa mojim ljudima. Samo što sam prešla preko mosta, i sada se vraćam nazad preko reke. Gledali su me tako zbunjeno. Pitam se zašto.
Nakon što sam još jednom prešla reku Meceira, nastavili smo pešačenje "autoputem". Pa pogledajte samo koliko je širok put.
Prošli smo pored raznih fontana. Svaka sa kristalno čistom vodom. Ono što se mojoj smrtnici najviše svidelo kod njih je to da su sve imale ispisano ime.
I vidi ovo... Naišli smo na još jedan od putokaza. Ovaj put bila je to milja XXXII.
A onda sam rekla: "A što ne bismo ručali ovde?"... i tu smo i ručali.
Posle male pauze, nastavili smo našu rutu. Ostao je još samo jedan most, ali brzo smo ga našli. Ne izgleda tako spektakularno kao neki od njih, ali hej, mi ne sudimo.
Poslednji deo je bio malo komplikovaniji, ali uopšte nije bio težak. Stvar je u tome da su poslednjih nekoliko kilometara uzbrdo. Ali to i nije tako strašno. Problem je u tome što je bilo previše žbunastih biljaka koje vam bukvalno smetaju. Recimo da sam iz tog dela puta izašla dobro pročešljana. U tome su najviše učestvovali trnje i gusto grmlje. I ako dodate na to svo palo drveće po sred puteljka, lako bih mogla da kažem da sam tamo odradila jedno pristojno agility takmičenje.
Ali momenti kada sam zaronila iz tog žbunja vredelo je sve ove nevolje.
Nakon toliko problema da prođemo stazom koja je zvanična ruta, na nekom raskršću odlučili smo da se vratimo na vodopad koji smo vidjeli na početku. I uspeli smo.
Pošto smo brzo završili rutu, imali smo malo slobodnog vremena. Odlučili smo da odemo u obližnji grad.
Vila do Gerês je turističko selo koje je integrisano u Nacionalni park Peneda Gerês. Ovde se nalaze banja i poznata kupatila, čiji ulaz možete videti na fotografiji iza mene.
Sledeća stanica je bila mala plaža, ili barem u ovom trenutku bila je mala, na reci Cávado, koja se zove Praia de Alqueirão. Kuće koje se mogu videti sa mesta gde sam pravila balončiće u reci je Vilar da Veiga.
Zvanično, dan je bio gotov. Vratili smo se u apartman da nakupimo energiju za sledeći dan.
Bio je to dan povratka kući i počeo je stvarno dobro! Prvi na našoj listi bio je zamak Lindoso. Ne mogu da odolim a da ne pokažem svoju foto-bombu koja je ujedno i prva fotografija ovog mesta.
Zamak izgrađen na ovom malom brdu iznad reke Lime oduvek je bio vezan za obranu izlaska na Amarela planinski prevoj, doline Cabril, kao i luke Lindoso, jer osim što je bio granično mesto, Lindoso je takođe bio, i dalje je danas tranzitno mesto.
Moram priznati da mi se svidelo. Počela sam da njuškam, da istražujem i da se penjem. Niko me ne može zaustaviti. Ok, možda moja smrtnica, jer ako je vidim sa kamerom koja je uperena u mene, pobegnem glavom bez obzira!
Ovo je važan portugalski vojni i nacionalni spomenik. Kako nikada nije preuzeo stambene funkcije, samo vojne, dvorac je povremeno bio okupiran, posebno u vreme regionalnih ili nacionalnih sukoba. Na fotografiji dole možete videti pogled na reku Lima.
Ispred dvorca se vide ove veličanstvene grupe žitnica, koje se ovde nazivaju i espigueiros, koje su tako tipične za severozapadni deo poluostrva. Ovde, u najvišoj tački sela ima 64 espigueirosa.
Izrađeni su od kamena i prilično su stari. Većina Lindosovih espigueirosa izgrađena je između XVIII i XX veka. Neki od njih imaju datum iznad vrata i najstariji ispisan je iz 1787. i najnoviji 1870. godine.
Njihova funkcija je bila skladištenje poljoprivrednih proizvoda, posebno kukuruza, daleko od vlage, potom omogućava ventiliranje istih i čuva ih daleko od divljih životinja.
Znam da sam stavila previše fotografija. Ali ako ipak želite da vidite još, možete ih pogledati u galeriji.
Drugo selo poznato po svjim espigueirosima je Soajo. Ima 24 žitnice od kojih najstarija datira iz 1782. godine. Ali najznačajnija stvar za mene sa ovog mjesta je da imaju grb sa dva psa na njemu! Zar to nije cool?
Stub na trgu Soaje je neobičan spomenik o čijem se zvaničnom datumu izgradnje još ništa ne zna. Neki autori smatraju da možda potiče iz XVII veka.
Legenda kaže da ploča na vrhu stuba predstavlja zaglavljeno parče hleba na kraju koplja, ali jedino što ja mogu da vidim je smešak.
U redu, dosta više o žitnicama i nasmejanim licima. Sada ću vas odvesti daleko u prošlost.
Zastali smo na još jednom mestu. To je Núcleo Megalítico do Mezio.
Núcleo Megalítico do Mezio je arheološko područje koje ima 11 spomenika. 8 od njih su mamoe. Ako me pitaš šta je mamoa, potražila sam na google za vas.
Mamoa ili tumulus je veštačka humka (brdašce, brežuljak) koja pokriva dolmensku komoru. Može biti napravljena od zemlje, prekrivena "oklopom" od kamenčića koji se preklapaju, ili samo od kamena, i onda se obično naziva "cairn". Mamoas ili tumuli obično imaju ovalni ili kružni oblik. Izgrađeni su od kamena i peska i imali su za cilj da zaštite dolmen, pokrivajući ga potpuno.
Ime mamoa potiče od Rimljana, koji su dali ime ovim spomenicima, kada su došli na Iberijsko poluostrvo. Dali su im ime mammula po svojoj sličnosti sa matericom žene.
Dakle, u osnovi to je grobnica ... Ok, možemo nastaviti sada.
Na putu do crkve Santuario de Nossa Senhora da Peneda, prošli smo pored vidikovca Miradouro de Vale de Peneda. Ali ja sam ostala u kolima ... mislim wtf? Izađi, uđi. Kad budete imali nešto da mi pokažete, možete me pozvati.
Ova crkva se nalazi u Gaviera, u Arco de Valdevez. Verovatno je sagrađena krajem 18. veka, jer je tako ugravirano u koloni na vrhu pristupnog stepeništa.
Sve je tako komplikovano, toliko stepenica, a moj stomak je prazan. Paaa, juhuuuu! Ljudi! Želim da jedem!!!
Umesto hrane, moram dva puta da idem gore-dole ovim stepenicama, jer su moji pametni ljudi parkirali auto gore.
I tako odjednom, opet nemam sreće. Jedini restoran koji postoji tamo bio je zatvoren. Dakle, put pod noge Aby ... opet.
Naša potraga za hranom se nastavlja. Ovaj deo koji ću vam ispričati je potpuna katastrofa! Zaustavili smo se u mestu zvanom Castro Laboreiro tražeći restoran koji će mi omogućiti da budem sa svojim ljudima na terasi. Ovo mesto ima samo 3 restorana. Nismo uzeli u obzir prvi jer ima terasu na prvom spratu, tako da sam više nego sigurna da me neće pustiti unutra.
U sledećem restoranu, koji se zove Miradouro do Castelo takođe nismo imali sreće, iako je terasa bila postavljena i spremna za klijente. Mislim, da li je stvarno teško odgovoriti na pitanje: "Možemo li jesti na terasi s psom?". Postoje samo dva izbora: da i ne! Je li to tako teško? Pa, očigledno za čudnu radnicu (idemo sa čudnim, da nikoga ne bismo vređali) bilo je malo teško. Prvo je pitala koliko će ljudi jesti. Ne shvatam. Ako je odgovor sedam, ili dvanaest, vi biste nas uslužili, ali ako su samo dve osobe onda ne? Njen konačni odgovor je bio: „Nema usluge na terasi. Možete vezati svog psa ispred restorana, i možete jesti ovde. ”
Naravno, odmah smo krenuli iz izrazito NOT PET FRIENDLY restorana i nastavili da tražimo druge. Kao što uvek kažem: ako ne žele naš novac, neko će biti dovoljno pametan da ga uzme. Ali to nije bio slučaj ni sa sledećim restoranom.
Ovo je bila naša jedina nada, restoran koji se zove Restaurante da Serra, isto u Castro Laboreiro. Gledajući preglede i ocene na internetu o ovom restoranu, nakon ove neugodne situacije, nisam iznenađena što imaju jako nisku ocenu. Da mogu, dala bih im ocenu koja ide ispod nule.
Približavajući se restoranu, videli smo da su tri stola ispred, na terasi, korišćena. Mislim, to je bilo dovoljno za nas. Jer ako su stolovi ispred korišćeni (puni), to znači da ovaj restoran ima uslugu na terasi, zar ne? Dok sam stajala ispred sa svojom smrtnicom, čekajući da sedim i počnem da jedem, ušao je moj drugi smrtnik da pita da li će nas uslužiti. Ponovo smo imali isti problem. Na jednostavno pitanje da li mogu da jedu sa psom napolju, odgovor je bio: "Zar ne možeš da ostaviš psa u autu?" Pa, imam vesti za vas, gospodine. Niko te nije pitao mogu li me ostaviti! Budući da nije bio u stanju da odgovori odmah, moj smrtnik se toliko naljutio, da je samo izjurio iz restorana bez ijedne riječi. Još jedan EKSTREMNO NOT PET FRIENDLY restoran je zauvek obeležen!
Naravno, otišli smo do kola i krenuli u potragu za mestom gde bismo mogli da jedemo. Nešto kao park ili tako nešto slično, i to da bude na putu kući. Baš tu, na putu kući bio je jedan restoran koji nismo uzeli u obzir, jer je njegova terasa bila potpuno zatvorena (zastakljena). Pošto nismo imali drugu opciju, odlučili smo da svratimo i pitamo. Čekala sam u autu sa mojom smrtnicom. Posle nekoliko minuta, došao je moj smrtnik i svi smo bili šokirani. Pustili su nas da uđemo na zatvorenu terasu da jedemo !!!
Mesto o kome govorim je restoran Restaurante Vidoeiro, i ovde je njegova tačna adresa: Porto Ribeiro - Lamas de Mouro, 4960-170 Melgaço, Portugal.
Ne samo da su bili tako ljubazni, nego sam imala osjećaj da su kuhinju otvorili samo zbog nas, jer smo došli tako kasno, a svi ostali klijenti su već završili ručak. Usluga je bila odlična! Naručili smo hranu, a sa njom je stigao i tanjir salate, koji nisu naplatili. Mislim, i da je bila samo jednostavna zelena salata (a nije bila samo to), ljubazna i pažljiva usluga je ono što se računa. Pored hrane, poslužili su nam i tanjir tradicionalnog pirinča sa pasuljom. Kako je samo ukusno, rekli su moji ljudi! Međutim, ja sam više tip psa koji voli pešeno i grilovano meso. I naravno, jela sam oba ova delikatesa. Na kraju, pronašli smo PET FRIENDLY restoran, gde smo bili više nego dobrodošli, i gdje smo bili dobro počastili, tako da su moji ljudi odlučili da ostave bakšiš koji je iznosio 25% od ukupnog računa. Konobarica je bila iznenađena i sa osmehom je rekla: "Do sledećeg puta!"
Sigurna sam da ćemo ići ponovo tamo kada budemo posećivali mesta blizu ovog restorana u Portugalu.
Sada pretpostavljate šta se dalje desilo. Da, otišli smo do kola, i pre odlaska kući, napravili smo još jednu pauzu. To je poslednja, obećavam.
Dvorac Melgaço Castle se nalazi u Vila parohiji, opština Melgaço. U XII veku ovo je bila glavna odbrana prelaska reke Alto Minho do Galicije, i ujedno najsevernija stražarska tačka u Portugalu..
I evo me, sva umorna i iscrpljena, pentram se po zidovima nekog srednjevekovnog dvorca. Ali koga ja zavaravam? Svidelo mi se!
Samo budi oprezni, svi vi psi koji odlučite da idete ovde. Zidovi su prilično visoki i ako ste samo malo preaktivni, možete povrediti sebe, i svi znamo da to niko ne želi, ni vi i vaši ljudi.
Nakon što sam odglumila da sam neki srednjevekovni vitez, otišla sam na brzu turu po ovom mestu. Na tom putu sam videla Matriz crkvu, poznatu i kao crkva Santa María da Posta. Već je postojala krajem XII veka, i od tada je obnovljena i proširena.
Kao što sam i obećala, to bi bilo sve od ovog mog putovanja. Moji ljudi su rekli da je bilo skroz ok, s obzirom na to kako je počelo, i situacije koje smo imali na samom putovanju.
A ja ... pa ...
Ja kažem: pripremimo se za sledeće putovanje!
Volim vas sve!
Aby
